Moć Igre

Photo by Tatiana Syrikova on Pexels.com

Ne baš tako nova istraživanja iz sfere edukacije i dečije psihologije, obiluju dokazima koji upućuju na to da je igra u životima dece od ogromnog značaja, i ne samo to – nezamenljiva je.

Osim što je zabavna, igra je ključna kada govorimo o razvoju kognitivnih, socijalnih, emotivnih i fizičkih veština – čak doprinosi i pravilnom razvoju mozga. (Shonkoff & Phillips, 2000)

Zato za igru možemo reći da je sama sebi cilj, ali i da je sredstvo za postizanje drugih ciljeva.

Igra je odlična potpora za razvoj dece, zato što odgovara na zasebne potrebe svakog deteta pojedinačno; kroz nju, deca grade trajnu dispoziciju za učenje. Direktno i indirektno, ona utiče na kognitivni razvoj dece (uključujući i razvoj jezika, problemsko rešavanje zadataka, samo-regulaciju i kreativnost), snažeći komunikaciju i interakciju – iz čega sledi snaženje veština koje su odgovorne za ostvarivanje kompromisa, pregovaranje, ali i regulaciju straha, besa ili frustracije.


Igra je takođe ‘kriva‘ i za razvoj i jačanje fine motorike – crtanje, ređanje kockica, ali i trčanje i skakanje, kao situacije u kojima deca mogu da usmere učenje kroz igru i istovremeno se bave sopstvenim razvojnim potrebama koje će se profilisati kao individualni stilovi učenja.

Za razliku od instrumentalnog / navođenog učenja, kroz igru, deca aktivno uče o svetu istražujući ga, testriraju naučeno, upoređuju, otkrivaju novo i sve to kroz samu želju za učenjem i motivaciju koju igra, sama po sebi (automatski) generiše. U sredini, u kojoj nema anksioznosti ili straha od greške, deca na poklon dobiju spoznaju da je biti siguran u sebe prilikom rešavanja nekog zadatka sasvim normalna stvar.


Većina savremenih definicija igre fokusira se na nekoliko ključnih kriterijuma. Osnivač Nacionalnog Instituta za Igru, Stuart Brown, opisuje igru kao “bilo koju aktivnost koja nastaje sponantano i sebi je cilj, dodajući i da nam se ona može “činiti kao sasvim besciljna, a da za ‘posledicu’ ima zadovoljstvo i radost”. Na sličan način Miller & Almon kažu da igra uključuje “aktivnosti koje proističnu iz instinzične motivacije, a koje deca slobodno biraju i njima upravljaju.”

Igra izgrađuje temelje za učenje kroz čitav život.

Pa ipak, iako stručnjaci uporno nastavljaju da izlažu (i (ob)razlažu) razloge i daju jake argumente koji opominju koliko je igra važna u životima dece, vreme koje deca danas provode igrajući se, se sve više smanjuje. Danas se deca igraju osam sati manje svake nedelje, nego li njihovi vršnjaci pre dvadeset godina. (Elkind, 2008). Pod pritiskom sve viših akademskih standarda, igra je zamenjena pripremom za testove, a roditelji, u želji da svojim predškolcima omoguće bolji start, dovedeni su u zabludu da su edukativne ‘igre’ staza do uspeha. Naše društvo je kreiralo lažnu dihotomiju između igre i učenja.